Пређи на садржај

Абдулах ибн Џафар

С Википедије, слободне енциклопедије

Абдулах ибн Џафар (араспски: عبد الله بن جعفر‎) је био пратилац и рођак исламског пророка Мухамеда и нећак Алија. Мухамед ибн Абу Бакр је био његов полубрат. Био је одан Ахл ел Бајту упркос свом одсуству код Кербале, приписује се своје заслуге и захваљује како наводи Свемогућем Алаху, говорећи ако не могу подржати Хусеин ибн Алија код Кербале, моја два сина (Аун о Мухаммад) су то учинила.[1] Према Ричарду Францису Бартону, он је широко признат као најосјетљивији међу Арапима. Његов гроб се налази у близини Акил ибн Аби Талиба и Абу Суфјан бин ел Хариса (унук Абд ел Муталиба) у Џанатуал Баки.[2]

Гроб Абдулаха ибн Џафарау Ел Баки.

Младост

[уреди | уреди извор]

Био је син Џафара ибн Абу Талиба и Асме бинт Умаис. Емигрирали су у Абисинију 616. године, и Абдулах и његова два брата су рођени тамо.[3] Абдулах је био први муслиман који се родио у земљи Абисиније.[4]Након рођења Абдулаха у Абисинији (Хабеша, тренутно Етиопија), краљ Аксумског краљевства (Ел Наџаши) је такође био благословен сином. Одмах је питао родитеље Абдулаха Ибн Џафара о имену њиховог детета. Након што је сазнао име породице Џафар, краљ Абисиније је за свог првог сина изабрао име "Абдулах". Такође се наводи да је Асма бинт Умаис била мајка која је дојила сина Абисинског краља.[5] Млађи брат Абдулаха изгледа да је прво дете у муслиманској историји које је названо Мухамед након Посланика ислама.[6]Породица се вратила у Арабију 628. и настанила се у Медини.[3]‍:196

Мухамедова преклињања и упутства

[уреди | уреди извор]

Уз Ибн Хаџарову препоруку, каже се да је након 3 дана од Џафарове смрти Мухамед отишао у кућу Асме и позвао децу Џафара. Затим је рекао за свако од њих: “Што се тиче Мухамеда, он личи на нашег ујака Аби Талиба. А што се тиче Абдулаха, он личи на мој изглед и карактер. Након тога, Мухамед је узео десну руку Абдулаха и рекао: "О Алах, осигурај наследника за Џафара у његовој породици, и благослови Абдулаха у његовом послу, и поновио овај позив Ел моћнику три пута.[7] [4] Мухамед је упутио синове Аби Талиба, наиме Џафара, Акила и Алија, да организују бракове своје деце са рођацима.[8]

Брак и породичне везе

[уреди | уреди извор]

Али је посебно желио да његове кћери удају за Џафарове синове.[3]‍:299 Када је Абдулах затражио Заинабину руку, Али је прихватио.[9] Абдулах и Заинаб су имали петоро деце.

  • Али ибн Адулах.
  • Авн ибн Абдулах.
  • Абас ибн Абдулах.
  • Мухамед ибн Абдулах.
  • Ум Култум бинт Абдулах.[3]‍:300

Према Шејх Мухамеду Абасу Кумију, имао је 20 синова са различитим супругама, укључујући 5 деце са Заинаб Бинте Али. Даира-е-Мариф Исламиа (Круг исламског знања) Универзитета у Пенџабу (стр. 568-70, том.X) описује да је Заинаби потомак Абдулаховог сина Алија преко Заинаб бинте Али.[9]‍:31

Абдулах Бин Џафар-е-Таџар је био један од најбогатијих људи у Мадини и познати филантроп који је назван „Бахрул Џоуд“, што значи океан милосрђа.[9]‍:35

Када је Али постао калиф 656. и преселио се из Медине у Куфу, Заинаб и Абдулах су му се придружили.[10]

Путовање његове жене са Хусеин ибн Алијем

[уреди | уреди извор]

Повезано је да је Заинаб већ предводила путовање (путовање у Кербалу) пре него се удала и и дозвољено јој је да добије пратњу у виду свог брата током преговора о браку.[11][12] Када је реч о одсуству Абдулаха у бици код Кербале, речено је да је то било због његовог вида, због чега није могао да поднесе ригидност путовања и рата.[9]‍:37 Знајући за Хусеиново путовање у Куфу, Заинаб, супруга Абдулаха ибн Џафара, молила је за мужеву дозволу да прати брата.[13] Схвативши забринутост свог супруга, изјавила је :

Абдулах је тада одобрио и послао њихова два сина на судбински пут.[14]

Абдулах је истовремено био ожењен Леилом бинт Масудом.[3]‍:300 У вези са књигама 'Насаб е Куреиш Страна-83' и Џамират ул Насаб, Ибн Хазм страна 62 описано је да је Леила Бинте Масуд бин Халид била 'Зоја-е-Сани (друга супруга)' кроз овај брак је имао две кћери (Уме Мухамед и Уме Абхиха) и четири сина (Јахја, Харун, Салех и Муса).[15]

У књигама се такође налази вест да се Абдуллах након развода од Заинаб [16]па се оноженио њеном сестром, Ум Култум бинт Али, која је била удовица његовог брата Мухамеда. Овај брак је био без деце, а Ум Култум је умрела пАбдулаха. У складу са линијом дванаесторице за добијање развода, Мухамед Ел Мунаџид пише да је Заинаб умрла док је била у браку с њим (Абдулах бин Џафар). Постоје и данас многи потомци Заинаб и Абдуллааха ибн Џафара.[17]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Битке: Што се тиче његовог присуства у бици камила, назначено је да је на крају битке, док му је било поверено спашавање и враћања мајке верника у Медину под заштиту њеног брата Мухамеда Бин Аби Бакара, Али је наредио за исплату 12.000 / - Дирхамима Аиши. Абдулах је мислио да је тај износ премален и донео огромну своту за Аишу, жену Пророка.[18]‍:127 (VOL.XVI)Према Ахмаду ибну Атхаму у бици код Сифина, он је командовао пешадијом у војсци Али бин Аби Талиба заједно са својим рођаком Муслим бин Акилом, Мухамед бин Ханфијом и братом Мухамад бин Аби Бакаром.[19]

Политика: Био је чврст присталица свог ујака Алија у грађанском рату, али се касније удаљио од политике. Одржао је репутацију либералности и покровитељства у Медини, стекавши надимак "Океан великодушности".[20] После убиства Али Ибн Аби Талиба, Абдлах бин Џафар је заједно са својим рођацима Хасаном и Хусеином учествовао у прању тела и одео га за сахрану у три хаљине без Курте (дугачке кошуље).[21]

Поред извесног шпијуна који извјештава Али Ибн Аби Талиба да је Кајс бин Сад бин Убада, његов гувернер у Египту поклонијо своју верност Муавији, примио је његово писмо које је написано у перспективи ствари које су настале због завере коју је изазвао противник Алија . Али је позвао своје синове и Абдалах бин Џафара и консултовао их поводом те ствари. По савету Абдулаха, Али је написао писмо којим се налаже Кајс бин Саду да тражи од људи да дају своју оданост онако како су то учинили Муслимани (након трећег калифа). Али, ако то не учине, онда се борите против њих. Гувернер Египта је против ове комуникације написао писмо Али Ибн Аби Талибу. Тада је Абдулах Бин Џафар затражио од свог таста да замени Кајс бин Сад бин Убадаха са Мухамедом Бин Аби Бакаром као гувернером Египта и замолио је да би, ако је заиста прешао на Муавјини страну, тербало да одбије да се одрекне Египта. Међутим, како каже Табри, то је био лош савет након састанка Кајс бин Сад-а са Али-јем током периода убијања Мухамеда бин Аби Бакара.[18]‍:185–189 (VOL.XVI)

Једном је вођа ирачког села затражио од Абдулаха Бин Џафара да препоручи његов случај пред калифом Алијем због успеха који је постигао. Он је то учинио и питање тог вође је задовољило Али Ибн Аби Талиба. Као задовољство, посланик је послао 40.000 Дархима преко неких људи Абдулаху, који је одбио новац говорећи да ми не продајемо наша добра дела.[22]

Његова визија за Хусејина

[уреди | уреди извор]

Сазнавши за смрт њргова два сина у борби за Кербалу, људи су нудили саучешће Абдулаху, један од његових Мавилија (Абу ел Лислас [сапутник]) је рекао да је то оно што смо срели и шта нас је задесило кроз Хусеин Ибн Алиа ”на ову изјаву ударио га је сандалом и рекао да ми је драго што су његова два сина погинула са његовим братом и рођаком. Побогу! Да сам био присутан с њим, радије га не бих оставио да буде убијен с њим. Тада је тражио пажњу људи који су га тешили, рекавши: “Хвала Богу, који је отежао живот, утешио Хусеин Ибн Алиа својим рукама, два сина су га утешила.[18]‍:177

Писмо Хусеину

[уреди | уреди извор]

Према Ибн Халдуну у другом поглављу, том II наслову "јазид-I", од 60 до 64 године, описано је да је Абдулах послао писмо преко својих синова Ава и Мухамеда Хусеину, говорећи "да Бог враћа назад". Мој савет вам је да вас узнемири да ћете бити убијени а Ахле-Баит уништен. Као резултат тога, Земљино светло ће се окончати, па онда не би било вође за муслимане. Молим вас немојте журити на путовање, ја ћу стићи тамо после овог писма.[23] Касније је отишао до Амр бин Саида који је био Јазидов гувернер Меке и замолио га да напише писмо Хусеину и понуди му гаранцију нешкодљивог понашања према њему које ће му осигурати вашу љубазност и отвореност. Покажите му поверење у свом писму и затражите од њега да се врати. На ово писмо је одговорио и Хусеин.[18]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Shahin, Badr (2002). Lady Zaynab (на језику: енглески). Qum, Iran: Ansariyan Publications. стр. 82. ISBN 978-964-438-399-1. 
  2. ^ Francis Burton, Sir Richard (1893). Personal Narrative of a Pilgrimage to Al-Madinah & Meccah, Volume 2 (на језику: енглески). UK: The Meccan Press, 3 Soho Square, London, W. стр. 44. 
  3. ^ а б в г д Muhammad ibn Saad. Kitab al-Tabaqat al-Kabir vol. 8. Translated by Bewley, A. (1995). The Women of Madina. London: Ta-Ha Publishers.
  4. ^ а б Dr. Ayman Odaibat, Dr. Mona Borhan Ghazal (Al Refai) (3 March 2013). Virtuous Women In Mythology and Holy Books (English translation from Arabic). Bloomington, Indiana: Author House. p. 189.
  5. ^ Khan, Ashfaq Ahmed. Sakhawat Ka Darya the 5th series of books "Daur-e-Nabuwat kay bacchay (Children during Prophethood) (на језику: Urdu). Pakistan, UK, USA & Saudi Arab: Darus Salam (International publisher). стр. 12.  PDF link:[1]
  6. ^ Hamid, A. (јун 1995). „Jafar Ibn Abi Talib”. The Fountain Magazine. Архивирано из оригинала 15. 12. 2017. г. Приступљено 11. 12. 2017. 
  7. ^ Faisal Shafeeq, Dr.Ali Muhammad As-Sallaabee (2001). The Noble Life of the Prophet (на језику: енглески). UK: Kalamullah.com. стр. 1661—1662. 
  8. ^ Shaikh Abbas Borhany, Qazi Dr. (30. 6. 1994), „Syedah Zainab, Protector of the Renaissance of Karbala” (PDF), The Weekly Mag, Pakistan, стр. 5—6, Архивирано из оригинала (PDF) 25. 02. 2017. г., Приступљено 22. 02. 2019 
  9. ^ а б в г Akbar Rizvi, Syed Ali (2007). Bibi Zainab (s.a) - Granddaughter of Prophet Muhammad (pbuh). Karachi, Pakistan: Idara Tarveej-e-Uloom-e-Islamia. p. 30.
  10. ^ Aalulbayt Global Information Center (2003—2007). „Al-Sayeda Zainab (p.b.u.h.), the Greatest Women Messenger of Imam al-Hussain (p.b.u.h.) Revolution”. Holy Karbala Net. Приступљено 1. 12. 2017. 
  11. ^ Nisar Ahmed Zainpuri, Akbar Asadi, Mehdi Raza’í (1951). Namoona-e-Sabr (Zainab) translation from Persian to Urdu (на језику: Persian). Qum, Iran: Ansarian Publications. стр. 60. 
  12. ^ Fatima Naqvi, Dr. Umme (децембар 2011). The Ultimate Sacrifice for Allah: Karbala (на језику: енглески). Nashriyat-e-Walayat-e-Elahia. стр. 13. 
  13. ^ Muhammad, Shaikh Musa (8. 8. 2009). „Lady Zaynab (Peace be Upon Her) - Ubaydullah Ibn Ziyad in Kufa”. Al-Hassanain Com. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 27. 11. 2017. 
  14. ^ Bilgrami, M.H (1986). The Victory of Truth – The Life of Zaynab Binte Ali (на језику: енглески). Karachi, Pakistan: Zahra Publications. стр. 82. ISBN 978-0-88059-151-5. 
  15. ^ Abbasi, Mehmood Ahmed (1962). Khilafat-e-Muawiya O Yazid (на језику: Urdu). Liaquatabad, Karachi, Pakistan: Maktab-e-Mehmoodia. стр. 276—77. 
  16. ^ Lammens, H. (1912). Fatima et les filles de Mahomet, p. 125. Rome: Scripta Pontificii Instituti Biblici.
  17. ^ Al-Munajjid, Muhammad Saalih. HOW HE TREATED THEM (на језику: енглески) (2014 (First) изд.). Riyadh, Saudi Arabia: Zad Publishing. стр. 128. ISBN 978-603-01-6237-6. 
  18. ^ а б в г I.K.A. Howard, Al-Tabari. The Caliphate of Yazid b. Mutawiyah. New York: State University of New York Press. pp. 73–74 (Volume XIX).
  19. ^ Asam Kufi, Ahmed bin Abu Muhammad bin Ali (2002). Tareekh-e-Asam Kufi (на језику: Urdu). Janazga, Mazang, Lahore, Pakistan: Ali publication. стр. 278. 
  20. ^ Ibn Rashid, Mamar (мај 2014). The Expeditions: An Early Biography of Muhammad (на језику: енглески). NY, USA: New York University Press. стр. 316.  online ref:[2]
  21. ^ Ibn Sad, Allama Abdullah al-Imadi. Tabqat Ibn Sad Vol-2 (Parts-3 & 4) (на језику: Urdu) (2003 изд.). Karachi Pakistan: Darul Ishaat. стр. 192. 
  22. ^ Mufti Afzal Hoosen Elias, Shaykh Muhammad Yusuf Kandhelvi (март 2006). Hayat Us Sahaba - (English translation from Urdu) Volume 2 (на језику: енглески). Karachi, Pakistan: Zem Zem, Publisher, Urdu Bazar. стр. 282. 
  23. ^ Illabadi, Hakeem Ahmed Hussain. Tareekh-e-Ibn Khaldun by Nafees Academy (на језику: Urdu) (2003 изд.). Karachi Pakistan. стр. 522. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Абдулах_ибн_Џафар&oldid=26804207”